Wednesday, December 31, 2014

Drawing The Line


Na izmaku još jednog dvanasetomesečnog poglavlja naših života, pre nego što precrtamo i poslednji datum na kalendaru, pravo je vreme za načiniti rekapitulaciju prethodnih 365 dana i napraviti mesta novim počecima. 
Već godinama unazad se pridržavam svog malog pravila, a to je da iz prethodne godine izvučem i zapišem po neku pouku, rezimiram sve ono što je obeležilo prethodnu i načinim presek. 
Ovog puta sam odlučila da to učinim na svom blogu i na taj način napravim korak ka tome da od ovog mesta načinim svoj kutak, u kom ću oslikavati svet iz svog ugla, a što će pored mode ostaviti prostora i drugim aspektima mog života, što ujedno spada u jednu od mojih novogodišnjih odluka.



Prethodnu godinu bih ukratko mogla opisati kao godinu prilika. I to onih koje se u potpunosti poklapaju sa mojim životnim planovima, i koje su utabale staze nekim ozbiljnim profesionalnim počecima. 

Godinu sam započela kao apsolvent na Ekonomskom fakultetu i kao član studentske organizacije AIESEC, o čemu sam već pisala u nekom od prethodnih postova. Nakon prilike da vodim tim, ukazala mi se prilika da postanem potpredsednik za marketing i odnose sa javnošću, a što će se ispostaviti kao jedna od najznačajnijih odluka koju sam donela u svom dosadašnjem profesionalnom životu. Prilika da vodim čitavu funkcionalnu oblast, radim u timu sa još osam ljudi i koordinišem još svoja dva tima, omogućila mi je da naučim dosta o sebi, ljudima i životu uopšte. Naime, naučila sam većinu stvari koje bi trebalo da svaki mlad čovek nauči u svojim dvadesetim godinama, a što me je oblikovalo i pripremilo na izazove koji tek dolaze. Naučila sam koliko ne znam i koliko tek želim da znam i shvatila da naši limiti dosežu daleko šire od onoga što mislimo da možemo.
Pored toga sam stekla i primenjivo znanje i praktično iskustvo, te razvila veštine koje su neophodne za funkcionisanje u savremenom svetu, a kojih u ranoj mladosti često nismo ni svesni da posedujemo.

Početkom godine sam razmišljala o tome kako bih volela da obiđem svoju zemlju, koja i te kako ima šta da ponudi. Ubrzo nakon sam shvatila da onog trenutka kada zaista znamo šta želimo, velike su šanse da do toga i dođemo. Kroz konferencije i različite poslovne angažmane, ukazala mi se prilika da obiđem većinu gradova Srbije i time štikliram još jednu stavku na svojoj listi "za uraditi". 

Ono što će mi svakako obeležiti ne samo ovu godinu, već i čitavu buduću karijeru, jeste i prvo profesionalno iskustvo. Završetak mandata u AIESEC-u propraćen je jednom novom prilikom- nedavno sam dobila i svoj prvi posao na poziciji marketing menadžera u Media 4 Studiu, što ujedno predstavlja i jedno potpuno novo poglavlje u mom životu. 

Tako je još jedna od mojih zamisli, da u ovoj godini otpočnem sa građenjem svoje profesionalne karijere i postanem finansijski samostalna, počela da zaživljava, što je još jednom potvrdilo moju teoriju o tome da je jako važno definisati ciljeve u vizualizovati ono što želimo da postignemo. 

Takođe, ono što sam naučila je da je jako važno ceniti sve one svakodnevne male stvari koje nam pruža život, i da su baš te sitnice ono nas čini srećnim!


Neka vas u Novoj godini vidi misao da su granice samo ono što sami sebi postavite! Radujte se svakom novom danu i trudite se da svakodnevno obradujete sebi drage ljude, pomognete neznancu ili učinite uslugu koju ne očekujete da bude uzvraćena. Trudite se da budete bolji ljudi...Jer, na kraju dana, to se jedino računa. Do sledeće javljanja... Srećna vam Nova!






Wednesday, October 8, 2014

Cocktail


Kada bih kao mala zamišljala sebe kako ću izgledati u svojim dvadesetim, lomila bih se između jedne ovakve slike i slike na nekoj rok svirci, sa gitarom, pocepanim farmerkama i bajkerskim čizmama. Uspešna i revnosna učenica, koja je u slobodno vreme pisala pesme i slušala Guns N' Roses, nižući na zglobu dvanaestu kožnu narukvicu sa nitnama, maštala je o tome da jednog dana ima svoj bend ili bude uspešna u poslovnom svetu. 
Polja interesovanja su mi se vremenom menjala, a kako pred svakim mladim i svestranim čovekom stoji gomila izbora, onaj najteži koji mi je bilo načiniti je čime ću se baviti u životu. Vremenom sam shvatila i da nije važno čime se bavimo, već je važnije "ko smo" i čemu težimo. Sve me ovo podsetilo da se zapravo nisam odrekla svoje kreativne strane i da sam ja danas upravo spoj tih dveju slika koje sam u svojoj glavi iscrtala još kao mala. Samo bez gitare.
Fotografije prenose samo delić atmosfere sa koktela koji smo organizovali u ime obeležavanja 46 godina postojanja studentske organizacije AIESEC u Nišu, čiji sam član dve godine i deo izvršnog odbora poslednjih 6 meseci. 
Haljina, jedna od onih koje dremaju u ormaru čekajući svoj trenutak slave, jedan je od klasičnih komada koji su neprikosnoveni u ovakvim i sličnim prilikama. Prosto, nešto u šta vredi uložiti. Imala je sreće da bude čak dvaput obučena.
I mada mi u ove kasne sate obično i nailazi inspiracija za pisanjem, pustiću fotografije da kažu svoje.

 Ako i vas poput mene odvedu negde u "Doba jazza", znajte da sam uspela u svojoj nameri.  



Fotografije: Lazar Ivković


Tuesday, July 22, 2014

Mind Wide Open


Pokušavajući da uporedim jedan svoj prosečan dan sa nekim od onih u kojima je nastajao ovaj blog, te odveć davne 2011. godine, shvatam da, iako se neminovno dosta toga promenilo, neke stvari su nastavile da opredeljuju, kako moj životni put, tako i mene kao ličnost. Pre svega mislim na svoj odnos prema obrazovanju i odnos prema modi, čiji se zajednički imenilac svodi da nekonvencionalnost.

I onda, kao i sada, formalno obrazovanje mi nije bila najvažnija stvar na svetu, a sa vremenom postajem sve veći poklonik neformalnog obrazovanja, i to onog koje traje čitavog života. Sve češće nailazim na mlade ljude koji, iako fakultet stavljaju na prvo mesto, suštinski ostaju zatvoreni za sve prilike koje im život može ukazati. A meni je upravo ta otvorenost ka novim stvarima i otvorenost ka učenju i van onoga što se nudi u fakultetskim udžbenicima, otvorila mnoga vrata čak i u zatvorenoj sredini u kojoj živimo. 
 Upravo ta nekonvencionalnost doprinela mi je puno u odnosu sa ljudima i suštinski, u tome kako vidim sebe i svet oko sebe. A zatim se odrazila i na moj način oblačenja i na kraju dovela do onoga što ponosno mogu nazvati svojim vlastitim ja. Društveno poželjno nije uvek nabolje za nas, kao što ni ono što nas može učiniti uspešnim i srećnim nije uvek ono na šta nas je okolina oduvek usmeravala. Koliko puta ste odustali od nekog puta koji nije utabana staza kojom je već prošlo mnogo njih? Koliko puta ste odustali od odevne kombinacije jer ste se možda bojali reakcija ljudi u vašem okruženju? Ako je odgovor dvocifrene prirode, zapitajte se...koliko zaista poznajete sebe.
Do sledećeg čitanja...




Košulja/ Shirt: Coton
Suknja/ Skirt: Springfield
Torba/ Bag: David Jones
Novčanik/ Valet: Marina Galanti
Espadrile i ogrlica/ Espadrilles and necklace: non branded 

Tuesday, June 10, 2014

Little Saturday in Subotica

Pri samom ulasku u Suboticu, otela mi se jedna misao: kako svi gradovi na prvi pogled izgledaju indentično. Bilo da se radi o provinciji ili kakvoj metropoli, blještava svetla iz daleka ukazuju da smo na samom pragu nekog života koji se tu odvija, a zapravo i ne slutimo kakvo nas iskustvo tamo čeka. Jer svaka ulica krije neku svoju priču. I svaki grad odiše drugačijom energijom, obojenom drugačijim mentalitetom, kulturom, vrednostima. Krije neki novi doživljaj i neku tajnu koju samo meštani znaju. Upravo jednom takvom misterijom odiše Subotica. Na prvi pogled tako urbana, dok ne zađete u samu dubinu ovog izrazito multinacionalnog grada, kada shvatite koliko je zapravo umirujuće tiha.
Ta multinacionalna priča ima svoje pojavne oblike pre svega kroz 
sakralne objekte, te veoma mnogo objekata građenih u mađarskoj varijanti secesije, stilu popularnom 
između XIX i XX veka. Od Gradske kuće, preko Sinagoge, Rajhlove palate, do javnih i privatnih objekata. Sve do sjajnih turističkih objekata sagrađenih na obalama palićkog jezera. Grad u kome ćete čuti prolaznike kako govore na Srpskom, Mađarskom, Nemačkom ili Slovačkom jeziku. Čijim ulicama svakodnevno prolaze turisti, ali i meštani različitih nacionalnosti i veroispovesti, i koji, čini se žive u jednoj opštoj koheziji i slozi.
Verovatno bih mogla još puno pisati o ovom nadasve jedinstvenom gradu, ali ću vam prepustiti da kroz fotografije autfit posta prošetate subotičkim korzoom i obalama Palićkog jezera. Do sledećeg posta, u kome se vraćamo na jug Srbije, šaljem vam sunčani pozdrav!


Outfit:
Blazer(sako): Pool&Bear
T-shirt(majica): Time Out
Pants(pantalone): Coton
Bag(torba): Bianco
Sneakers(patike): La Costa

xo,xo,
Marija R. Pavlović

Thursday, June 5, 2014

Travelling around Serbia



Koliko samo maštamo o putovanjima, o nekim drugim, dalekim zemljama i svim onim baštama
gde cvetaju lepše ruže. A ponekad zaboravljamo na svoju baštu i sve one prelepe ruže kakvih nema ni u najbogatijim vrtovima.
 Govorim o zemlji koja je bezbroj puta pogođena krizama, katastrofama, izložena ljudskoj i Božijoj nepravdi, a povrh svega, ostala tako vrtoglavo zanosna, dizajući se iz ponora,
svaki put dočekala neke bolje dane. I opet će.

U proteklih mesec dana sam imala prilike da obiđem gotovo sve delove Srbije, odnosno sva ona mesta kojima sam, čini mi se, dugovala svoju posetu. Prvi na listi destinacija bio je Pirot u južnom delu Srbije, čije je šetalište tako ljupko utkano u centar grada, gde sam probala najukusniji sladoled, i u čijoj se blizini krije izletište Bigar potok i vodopad koji oduzima dah. Naredna destinacija bio je Leskovac, gde je pronaći mesto za parking skoro nemoguće, a koji nesumnjivo drži monopol na najbolji roštilj i najvreliji temperament ljudi. Kragujevac, sam po sebi čaroban, u samom srcu Srbije, koji više nego opravdano zauzima to mesto i park Šumarice, vredan divljenja po svojoj lepoti i po svojoj istoriji.
Kruševac koji me uvek srdačno dočeka i Vrnjačka Banja kojoj opraštam čak i neljubaznost osoblja usled Banjskog parka kao njenog simbola, čija se šetališta prostiru sa obe strane vrinjačkih reka, zaklonjena drvoredima lipa, jela, platana i divljih kestenova, sa lepotama boja koje zasenjuju.
Zatim Zaječar, najveći grad Istočne Srbije koji osvaja svojom neposrednošću i koji krije tajnu proizvodnje najboljeg piva u regionu! I na kraju, ravnica koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim:
Vojvodina! Sombor, u najsevernijem delu zemlje, grad u kome je moj
 tata služio vojsku, o kom sam od malena čula toliko priča, a koji mi je ujedno bio i najveća nepoznanica. Ulica kralja Petra, toliko prostrana i posebna da podseća na sam centar nekakve metropole. Jednostavno, treba je doživeti. I restoran "Stari fijaker" star više od veka, opevan upesmi Zvonka Bogdana, koji
 nas je fascinirao jednako svojom tradicijom i enterijerom. Poslednja u nizu, njeno visočanstvo, Subotica, koju sam sa razlogom ostavila za novi autfit post, te o kojoj ću više pisati sledećem prilikom.

Nadam se da će vas ovaj post makar malo provesti kroz krajeve naše zemlje koje do sada niste uspeli posetiti, i podstaći da to što pre učinite. Te ću vas ostaviti da kroz fotografije uživate u krajolicima koji bez sumnje mogu parirati i najatraktivnijim turističkim destinacijama.
Do idućeg posta, u kom putujemo na sam sever zemlje, šaljem vam puno topih pozdrava!
 

All pics taken by the phone*